Reke mogu biti male i velike, mirne i nemirne.
Mogu biti široke, uspavane i ravničarske
ili brzi i bistri planinski potočići.
Naša Sava je velika i sjajna.
U njoj su vesele ribe,
razigrane žabe i
usporene kornjače.
Na obali, pod suncem,
presijava se pesak, topao i nežan.
Nebo, vedro i plavo, krije po koji
stidljivi oblačić koji podseća na gomilu šlaga.
Na obali su klupe da se odmorimo, pričamo i čitamo.
Njih noću obasjava ulična svetiljka
koja čuva i reku da neko ne ukrade vodu.
Na našoj obali drveće je tužno
jer su im grane posečene i
i ostavljeno je tako nesrećno i usamljeno.
Proleće je, a izgleda kao da se drveće ne raduje,
ne lista i ne priča šuštanjem lišća.
Visoko, sunce svetluca žuto, toplo i užareno.
Nekada davno sunce je bilo kao mesec
i ljudima je bilo hladno.
Onda su izmislili vatru i
bacili šibicu visoko još više i
zapalili sunce da im više ne bude hladno.
U proleće sve treperi i blista,
ali najviše sija reka na sredini
između dve obale.
Sava.
Fotografije: Sinhro MOZAIK
Ideja i tekst: Sofija i Brana